Stočarstvo je jedna od najvažnijih grana poljoprivrede i samim tim predstavlja veoma bitan faktor u stabilnosti poljoprivrede svake zemlje. Međutim, u Srbiji je poslednjih godina stočarstvo u krizi. Broj stoke se u poslednje tri decenije značajno smanjio, a proizvodnja svih vrsta mesa je opala. Milijan Lazić, potpredsednik Saveza poljoprivrednih proizvođača Zapadne Srbije, kaže da su stočari dovedeni u bezizlaznu situaciju jer stanje na tržištu nije uređeno.
– Stočarstvo je svakim danom u sve gorem stanju. Ono je i inače uništeno, ali i ovo malo što je ostalo, katastrofalno je. Ministar je obećavao 2,5 evra za kilogram „žive vage“ za isporuku bikova u Tursku. Međutim, cena je 1,5 evra, dakle 1 evro se gubi i morate da molite da neko to kupi jer klaničari ne kupuju. Sa druge strane, provukla se priča da na zalihama ima 12.000 tona mesa kao višak. Ako znamo da u proseku tri bika daju tonu mesa, to znači da je 36.000 bikova utovljeno u Srbiji pa se stvorio ovaj višak. Ko je to utovio u Srbiji 36.000 bikova u ovoj godini u ovako uništenom stočarstvu? Što se tiče mlekarstva, pogotovu malih mlekara, i tu je stanje jako loše. Cena mleka je od 25 do 27 dinara i moram reći da je to katastrofa. Cena za prasad je 180-200 dinara, za jagnjad isto toliko, za ovce od 100 dinara do 1 evra. Debele svinje van klase kreću se od 90 do 100 dinara, dakle jednom rečju stočari su dovedeni u bezizlaznu situaciju. Stočarstvo je bukvalno uništeno. Niko ništa ne preduzima, robne rezerve ne reaguju, niko ne pomaže seljaku da preživi. Čini se kao da je sistematski i planski dogovoreno uništavanje stočarstva. Sa druge strane, niko nizašta ne odgovara. Hajde da se uradi popis i da se vidi šta je uništeno ili šta je napredovalo u poljoprivredi za mandata jednog ministra. Od 1999. godine do danas poljoprivreda stagnira i propada svakim danom sve više i niko od ministara nije odgovarao. Nizašta.
Nekontrolisani uvoz, izvoz sirovina umesto gotovih proizvoda, razni lobiji i nezainteresovanost države za razvoj srpskog sela nisu problem samo u stočarstvu, već i u drugim poljoprivrednim granama, kaže Lazić.
– Brojni su zakoni koji su uništili srpsku poljoprivredu i srpsko selo. Imamo milion hektara zarasle zemlje, a svi znamo da je poljoprivredno zemljište prirodni resurs ograničenog karaktera i svaka država se bori da ga maksimalno iskoristi. Holanđani „otimaju“ zemlju od mora, a mi je puštamo da zaraste. Država je puna hvale kako će dobro roditi kukuruz i kako će izvesti milione tona. To je tragedija kad se izvozi sirovina umesto gotovog proizvoda. Taj kukuruz je trebalo da se iskoristi da se utove svinje i bikovi pa da se taj proizvod izveze. Dobro znamo da se stanje u poljoprivredi jedne zemlje meri na osnovu toga koliko je razvijeno stočarstvo. Uvoznički lobi nas uništava. Njima nije bitno da li roba ide iz zemlje ili ulazi u zemlju, jer oni imaju procenat i na izvoz i na uvoz, a mi primarni poljoprivredni proizvođači propadamo., navodi Lazić.
„Agrarnu industriju je trebalo privatizovati kroz akcijski sistem“
– Zašto se jednom ne pokrene pitanje ko je i zašto uništio agrarnu industriju. Ako je već morala da se privatizuje zašto nije privatizovana kroz akcijski sistem pa data poljoprivrednim proizvođačima da budu suvlasnici? Tada nijedna mlekara, ako su poljoprivredni proizvođači njeni vlasnici ili suvlasnici, ne bi prerađivala uvozno mleko, niti bi i jedna klanica prerađivala uvozno meso. Takođe, vidite šta je bilo sa višnjom. Ljudi su višnju u bescenje prodali. Ako je već otvorena „Budimka“ u Požegi i ako radi, zašto nisu otkupili višnju, zašto ta višnja nije prerađena u sokove? Sa kupinom je isti slučaj. Cena za drugu klasu kupine je 20 dinara. Sad stiže i jabuka. Ko će otkupiti jabuku i po kojoj ceni? Ili će i ona truliti po voćnjacima? O povrću da ne govorimo. Vidite šta su uradili sa uvoznim paradajzom. Uništili su ljude koji imaju svoje plastenike.
Taksa za TV pretplatu i za brojila na štalama
Lazić ističe da se srpski poljoprivrednici suočavaju i sa drugim problemima među kojima su zdravstveno osiguranje i penzije koje su ispod granice minimalnih penzija u Srbiji.
– Imamo probleme koji će biti teme našeg narednog sastanka sa Vladom, a to je najpre rešavanje zdravstvenog osiguranja za poljoprivredne proizvođače. Jedino u zemlji Srbiji seljak plaća kamatu na uslugu koja mu nije pružena. Znači, ako nije uplatio zdravstveno osiguranje nije mu bila overena knjižica i samim tim nije mogao da koristi usluge državnog zdravstvenog osiguranja. A oni naplaćuju kamate na taj iznos koji nije uplaćen. Druga stvar, jedino u zemlji Srbiji su poljoprivredne penzije ispod granice minimalnih penzija. Šta je seljak? Neka podklasa, najniža grupa? A sledeći problem je taj što samo u Srbiji krave u štalama plaćaju TV pretplatu. Ima mnogo poljoprivrednih proizvođača kojima su staje van domaćinstva gde imaju zasebna brojila i zasebne strujomere i oni moraju da plaćaju taksu za TV pretplatu, kao da krave gledaju televiziju!? Toga nigde nema osim kod nas, navodi Lazić.
On ističe da se sa državom mora naći način za rešavanje brojnih problema sa kojima se poljoprivredni proizvođači suočavaju u poslednjih nekoliko godina jer, u suprotnom, srpskom selu sledi propast.
– Mi radimo samostalno, borimo se za opšte interese srpskog sela i dužnost je države i ministra poljoprivrede kao državnog činovnika da pokuša da reši problem koji mu mi iznosimo, jer iza nas stoji grupa poljoprivrednih proizvođača. Pojedini poljoprivredni proizvođači su zbunjeni i ne znaju šta će biti dalje. Mi ćemo insistirati, tražićemo da se ispita koji agroindustrijski kompleksi, poput „Budimke“ i drugih, mogu da rade. Tražićemo da se ispita šta se desilo sa cenom maline i ko je uzimao novac iz naših džepova od 2017. do 2019. godine i ko je odgovoran za uništavanje stočarstva poslednje dve godine. Treba da vidimo da li postoji neki metod, ako ne carinski onda vancarinski da se zaustavi uvoz i da se lobiju stane na put. Ako uopšte misle da opstane srpsko selo, zaključuje Miljan Lazić.
The post AGROSAVETNIK, 20. septembar 2020. appeared first on Dzenarika Cacak.